Ko je Godo? Bog? Ko? Zašto gube vreme čekajući ga? Misle da će im promenuti život? Možda...a možda i ne... Koliko će ga čekati? Dok ih smrt ne stigne? Ili... Ne znam. Ali čekaju ga. Veruju da će doći. A zašto veruju? Kad je to apsurdno? Možda baš zato, veruju iako je asurdno...Živimo u sivilu i ogoljenom prostoru. Tek poneko nov se pojavi ni od kuda da razbije monotoniju čekanja, da apsurd sakupljenih trenutaka istakne do nivoa sveopšteg trajanja. U svemu tome najčudnija je prepoznatljiva svakodnevnica pojedinaca u savremenom društvu koje je davno dotaklo vidljivo dno, pojedinci koji su svakodnevno batinani hiljdama nevidljivih batina, koji se valjaju po jarkovima svojih uslovljenih trajanja ubeđujući sebe i druge kako su slobodni i srećni i koji svog vrapca u ruci ne bi menjali ni za kakvo drugo blago. Poneki list na suvom drvetu samo je nagoveštaj, nekakva nada postoji. Nije ona u nama samima, izdvojena i krhka, kao i dečak koji je donosi sa vremena na vreme, obećanje koje lebdi u vazduhu i vetar sluti da ga raznese po svima nama. U drami se malo javlja i Biblija i neki elementi hrišćanstva, kao kajanje. Ja sam sve vreme imala utisak da Beket želi da ismeje Boga i to što čovek, opterćen strahom(greh) postaje parazit, tone u čekanje. Udaljava se od sebe i drugih, od ljubavi i radosti, koji jesu smisao života. Oni veruju, ali ne znaju da li će se Godo pojaviti. Onaj u kome vide spasitelja i nadu da će ih izbaviti iz "zatvora", istovremeno je i neko prema kome imaju strahopoštovanje. Želja da imamo nekoga kraj sebe, da sa njim delimo sve, na trenutak izbija iz Vladimira i Estragona, ali kao da se trude da odmah bude ugušena, jer opasno će postati ako to stanje potraje. Mnogo puta jedan krene prema drugom da ga zagrli, a ovaj odgovara "Nije vreme za to.
Koliko vam je poznata ta rečenica? Koliko Vam je poznata situacija, kada Vam kažu da za nešto nije vreme? Zar ne živimo u vremenukada se nema vremena da se podeli nešto(ljubav), obuzeti nekim besmislenim poslovima(čekanje), udaljavajući se od suštine?
