Simbolizam Šarla Bodlera u pesmi Albatros

Svake godine profesori đacima govore o ovoj pesmi, o sudbini umetničkih duša u ovom svetu, o nerazumevanju razlika koje postoje između stvaralaca, tj. svih ljudi koji sebe potpuno nečemu posvete, i onih koji nisu u stanju da se bilo čemu posvete, o kraljevima azura kojima đinovska krila smetaju kada se nađu među običnim ljudima, oni su tada smešni i zbunjeni; o pesnicima i neshvaćenosti njihove poezije u društvu, odbacivanja, ismejavanja, neprihvaćenosti...
Sa pojavom moderne književnosti, javljaju se i novi pesnici koji nisu prihvaćeni zbog slobode iznošenja. Bodler je tad digao svoj glas i progovorio o nečemu što se do tada u umetnosti javljalo u dosta ublaženom obliku, ulepšano i zapakovano u prihvatljivoj formi. Pošto je Bodler simbolista, njegova poezija dobija i neku "drugu dimenziju", zvuk, miris i boju. Za Bodlera reči postaju simboli, pa samim tim imaju i drugačije značenje. Albatros je velika ptica južnih mora, ništa ga ne može zaustaviti, dok je na nebu, pun slobode. On je kralj nebeskih visina, nedostižan i predmet čovekovog divljenja: ali kad sleti na zemlju, u pesmi na palubu broda, onda je nevešt, ne može da hoda od svojih velikih krila, onda je smešan i jadan. Bodler je sebe u ovoj pesmi poredio sa pticom. Albatros je ustvari, u ovoj pesmi simbol pesnika i njegovog stanja na zemlji, među ljudima, gde ga osuđuju, podsmevaju. Bodler poput Albatrosa kada stvara i kada je u svom svetu je prekrasan, kralj neba, leti krilima mašte, ništa ga ne sputava. Ali kada se nađe u društvu, među ljudima gde vlada mržnja, zavišt, dvoličnost, licemernost, pesnik se oseća kao Albatros, sitan, nevešt, zbunjen, predmet je podrugivanja. Ljudi koje treba da mu se dive, ga ustvari omalažavaju...

"Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
kao red vesla što se uz njih lomi
Taj krilati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekad, sad smešan i klet!"

Čekajući-izgubiše dušu, duhovnu suštinu, smisao...

    Ko je Godo? Bog? Ko? Zašto gube vreme čekajući ga? Misle da će im promenuti život? Možda...a možda i ne... Koliko će ga čekati? Dok ih smrt ne stigne? Ili... Ne znam. Ali čekaju ga. Veruju da će doći. A zašto veruju? Kad je to apsurdno? Možda baš zato, veruju iako je asurdno...
    Živimo u sivilu i ogoljenom prostoru. Tek poneko nov se pojavi ni od kuda da razbije monotoniju čekanja, da apsurd sakupljenih trenutaka istakne do nivoa sveopšteg trajanja. U svemu tome najčudnija je prepoznatljiva svakodnevnica pojedinaca u savremenom društvu koje je davno dotaklo vidljivo dno, pojedinci koji su svakodnevno batinani hiljdama nevidljivih batina, koji se valjaju po jarkovima svojih uslovljenih trajanja ubeđujući sebe i druge kako su slobodni i srećni i koji svog vrapca u ruci ne bi menjali ni za kakvo drugo blago. Poneki list na suvom drvetu samo je nagoveštaj, nekakva nada postoji. Nije ona u nama samima, izdvojena i krhka, kao i dečak koji je donosi sa vremena na vreme, obećanje koje lebdi u vazduhu i vetar sluti da ga raznese po svima nama. U drami se malo javlja i Biblija i neki elementi hrišćanstva, kao kajanje. Ja sam sve vreme imala utisak da Beket želi da ismeje Boga i to što čovek, opterćen strahom(greh) postaje parazit, tone u čekanje. Udaljava se od sebe i drugih, od ljubavi i radosti, koji jesu smisao života. Oni veruju, ali ne znaju da li će se Godo pojaviti. Onaj u kome vide spasitelja i nadu da će ih izbaviti iz "zatvora", istovremeno je i neko prema kome imaju strahopoštovanje. Želja da imamo nekoga kraj sebe, da sa njim delimo sve, na trenutak izbija iz Vladimira i Estragona, ali kao da se trude da odmah bude ugušena, jer opasno će postati ako to stanje potraje. Mnogo puta jedan krene prema drugom da ga zagrli, a ovaj odgovara "Nije vreme za to.
    Koliko vam je poznata ta rečenica? Koliko Vam je poznata situacija, kada Vam kažu da za nešto nije vreme? Zar ne živimo u vremenukada se nema vremena da se podeli nešto(ljubav), obuzeti nekim besmislenim poslovima(čekanje), udaljavajući se od suštine?